Šta je senzorna integracija?
Senzorna integracija je proces primanja informacija iz spoljašnje sredine koje u naš mozak dolaze putem čula, njihova obrada i stvaranje adaptivnog odgovora. Ova neurobiološka aktivnost je uređen sistem reakcija na spoljašnje utiske, kao i utiske unutar tela, koja omogućava da se dete ( i odrasla osoba ) dobro oseća u svom telu i lako prilagodi okolini u kojoj se nalazi. Pomoću ove sposobnosti nervnog sistema, organizam primljene spoljne nadražaje iskorišćava na najbolji mogući način.
Kod većine ljudi senzorna integracija odvija se spontano, bez svesnog razmišljanja ili uloženog truda.Ne postoji savršen senzorni sistem. Svi imamo specifičan senzorni profil koga odlikuju više ili manje osetljiva čula. Važno je da nas naš senzorni sistem i njegov način obrade informacija ne ometa u svakodnevnom funkcionisanju (ne remeti san, pažnju, kretanje, ne usporava usvajanje govora, učenje, ne uzrokuje promene u ponašanju itd...).
Da li ste znali?
Čula se razvijaju još u stomaku, kada plod oseti pokrete majčinog tela, i njihov najintenzivniji razvoj traje do 7. godine života. Pored 5 čula koja se najčešće pominju (sluha, vida, dodira, ukusa i mirisa) postoje, podjednako značajni, čulo ravnoteže i propriocepcija. Njihovo skladno funkcionisanje daje sliku urednog razvoja deteta.
Detetov neurološki sistem uči da prima informacije koje dobije, obrađuje ih i daje adekvatan odgovor na njih (adaptivno ponašanje). Prirodna sposobnost dece je da svet otkrivaju svojim čulima. Ona isprobavaju, ponavljaju, uvežbavaju i na taj način bogate svoja senzorna iskustva i spontano pripremaju sebe za svet u kome žive. Od najranijeg uzrasta njih privlače mekane, šuškave, zveckave, svetlucave, ljigave, reljefaste, lepršave i ostale strukture gde kroz svaku novu senzaciju neuroni šalju signale u više delova mozga gde se stvaraju nove sinapse, što kasnije ide u korist inteligencije.
U poslednjih nekoliko godina je uočeno da naša čula i te kako imaju uticaj na naše ponašanje. Senzorna integracija je jedan prirodan proces gde naše telo prima različite utiske iz spoljašnje sredine, naš nervni sistem te utiske šalje u mozak, prerađuje ih i šalje odgovor na njih. To su zapravo naše reakcije. Svaki čovek ima svoj senzorni profil. Neko voli da se mazi, dok drugima to ne prija. Neko voli da hoda bos, drugima je to neprijatno. Neko uživa u glasnoj muzici, dok drugi stavljaju ruke preko ušiju. Dok neko voli šarene slike, drugi ih ni ne primećuju. Neko se jako ljulja na ljuljašci, dok drugi odbijaju da sednu na nju... Još mnogo situacija iz svakodnevnog života nam pokazuju da li smo preosetljivi ili nam je za određena čula potrebno više stimulacije da bismo bili u ravnoteži. Ovo je posebno izraženo kod dece koja još uvek nemaju dovoljno iskustva ili nisu naučila kako da se izbore sa svim tim senzacijama,te tako nisu razvila odgovarajuće adaptivno ponašanje(odgovor). Kao posledicu toga uočavamo decu koja loše spavaju, često neutešno plaču, odbijaju da jedu hranu određene strukture, ne žele ni da dodirnu određene namirnice, hodaju na vrhovima prstiju, traže da im se iseku etikete sa garderobe jer ih razdražuju, "nemirna" su, "hiperaktivna", imaju lošu pažnju.... itd.
Pomenuli smo da dete ima prirodno urođenu potrebu da svet oko sebe otkriva putem čula i da se senzorno integriše. Kako je u čovekovoj prirodi da se u svakodnevnoj interakciji sa okolinom adaptivne reakcije spontano razvijaju zajedno sa sazrevanjem mozga, kod dece i odraslih koja nemaju adekvatno adaptivno ponašanje potrebno je stvoriti veštačke uslove za njihov razvitak. Zbog toga se organizuju različite senzorne igre , sa namenski odabranim
igračkama sa kojima se senzorne aktivnosti mogu sprovoditi i u kućnoj atmosferi ili u senzornim sobama.
Kada mogu da se jave poteškoće sa senzorno integrracijom?
Od najranijeg uzrasta. Ako primetite da beba neutešno plače, a sigurni ste da je sita, naspavana, zdrava, da bi trebalo sve da joj bude potaman, može ukazivati na loše senzorno funkcionisanje.
Kako se mogu manifestovati poremećaji senzorne integracije?
Ovaj poremećaj ne mora da se manifestuje direktno. Često se dešava da pojedini pokazatelji poremećaja senzorne integracije promaknu, ne prepoznaju se na vreme ili jednostavno im se ne pridaje velika važnost od strane roditelja I okoline. Za neke su poremećaji adaptivnog ponašanja povezani sa karakternim osobinma deteta, pa se veoma često I tumače kao “bezobrazna, hiperaktivna" deca.
Treba naglasiti da senzorna disfunkcija nije bolest, već smetnja kojoj se treba ozbiljno pristupiti, jer može i te kako narušiti kvalitet života. Svako može pokazati određene probleme kao neadekvatan proces obrade informacija. Međutim, ne mora da znači da je problem upravo o ovom poremećaju I da je neophodan terapijski pristup. Važno je uočavati promene u ponašanju tj reakcije deteta na određene stimuluse i utvrditi koliko one remete njegovo funkcionisanje u svakodnevnim životnim aktivnostima.
